Хитна помоћ у Цириху и медицинско образовање у Швајцарској

Како функционишу државе на западу, кад је у питању здравствена заштита? Почећемо од Цириха и Швајцарске која је синоним за једну од најуређенијих држава света.

Пре него што кренем у писање, желео бих да скренем пажњу да треба увек имати у виду културолошке разлике и високу свест грађана у тој земљи по свим питањима, па и по питању здравља, као и сам систем организације свих хитних служби. Али да кренемо од самог почетка. Како сам замолио пријатеља који живи и ради дуже времена у Швајцарској да ми прибави неке информације, добио сам подужу поруку из које ћу издвојити оно што је по мом мишљењу најинтересантније.

Медицинско особље у Швајцарској, могу бити само најбољи ђаци њихове секундарне школе. Секундарна школа траје 3 године и наставак је на основну која траје 6 година. Најбољи ђаци добијају занат у области ФаГе (скраћеница за Фацхрау/-ман Гесундхеит што би на нашем језику значило жена/мушко из области здравства. Најбољи ђаци почињу, а око 70% заврши занат у трајању од 3 године. Током те три године, прве су 3 дана недељно на универзитетској болници, а 2 дана у школи (теорија). Друге 2 године су 3.5 дана недељно у болници, а 1.5 дан у школи.

Тад, после завршеног занатског испита (ЛАП) постају најнижи медицински персонал, где даље могу да се школују до шефа медицинских сестара, главне медицинске сестре, операционе медицинске сестре, медицинске сестре интезивне неге итд. Али никад не могу постати лекари јер нису завршили гимназију него само секундарну школу те немају "матуритет".

Однос према пацијенту, али сваком, без обзира на осигурање је као да једини не у болници него на свету. То је ствар културе која долази из образовања и из друштва.

Да би се у Швајцарској постао лекар, младић или девојка морају да су са највишим оценама завршили гимназију. 4% популације младих у Швајцарској уопште уђе у гимназију, око 3% је заврши. Од оних који су гимназију завршили, тек око 7% хоће да студира медицину, 5% успе да упише, а тек 3% и да заврши студије. 

Као најбољи пример уписа медицинског факултета у Цириху ти стоји мој зет у покушају чији је отац завршио физику и филозофију и до пензије радио као професор доктор на немачком универзитету Хеиделберг, а мајка била физичар. Дакле, оба родитеља високо, високо образовани, још уз то тата му вуче порекло из немачке грофовске породице ( у имену имају оно "Вон").

Е тај младић је старији годину дана од моје ћерке, али је два пут пао на пријемном за упис медицинског факултета. Тек из трећег покушаја је успео да упише. 

Тако је то почело. 

На петој години су имали стаж где су свака два месеца циркулисали од болнице до болнице и при томе искористили прилику да виде како је то ван Швајцарске. Тако је она била у Србији (Пирот) месец дана и у Лаосу ( гл. град Вентијан)  други месец. Е сад почиње права  журка. Док је била у пиротској болници на стажу, ишла је да ради као и сви лекари у 7:30 и завршавала радно време у 13:00 пет дана недељно. Први дан, сећам се, кад се вратила око 13:00 ја је питам, шта би, нешто си забрљала па те истерали? Неееее, рече она, овде сви тако раде.

Супер, реко ја...

Сада и овде устаје свако јутро у 6:30 и враћа се кући између 21:30 и 22:00 шест дана недељно. Свако вече је ко озебли сунце чекамо гладни на вечери...

Међу лекарима, њеним колегама је у почетку било 2 или 3 случаја короне. И нико није не дај Боже умро. Док у Србији пола лекара помреше, на правди истог тог Бога или слабости имуног система или недостатка пословне културе и знања како се у самој болници сачувати...(већ шта је, враг ће га знати). И ништа јој тешко не пада. Док су студирали, хтели су да буду самостални. Она је радила предвече у неком ресторану, после у институту за путовања и тропске болести, док је он радио у некој приватној фирми која је на приредбама, вашарима и концертима вадила пијане и онима што им је позлило и возила их у болницу. Те године кад је имао радни стаж, провео је у хитној помоћи града Цириха.

И ту смо!

Одговори на твоја питања су следећи:

Град Цирих са 550.000 становника (најуже подручје града + општине Глаттбругг, Опкифон и Клотен) је од стране Сцхутз унд Реттунг Зурицх дневно подржана са следећим пунктовима:

1. Лимматкуаи ( 2-3 возила, најчешће 2 јер само у нужди повлаче особље из универзитетске клинике, по возилу је 2 обучена санитетска радника, 0 лекара).

2. Триемли - 2 возила

3. Золликерберг - 1 возило

4. Флугхафен - 2 возила

5. ЗХ-Оерликон - 1 возило

Понављам, у тим возилима нема лекара, само посебно обученог особља!

Један лекар постоји за цео Цирих. Тај има своје лично возило којим се вози за специјалне интервенције, кад треба да се нађе овима од тачке 1 до тачке 5, којима је на хитном задатку неопходно потребан лекар. У случају апсолутне хитности универзитетска болница града Цириха је у обавези да пошаље максимално 1 лекара за хитне интервенције.

Телефонска централа хитне службе броји 12 специјално обучених телефониста.

Оно што човек који је у Србији завршио све школе мора да примети је следеће:

Оно што се код нас зове универзитет, то је овде добра виша школа (мерено количином праксе и јачином инфраструктуре да кроз реалне вежбе подржи теоретско знање).