SUD (BEZ)ČASTI LEKARSKE KOMORE BEOGRAD

 

Dana 12. 11. 2021. godine, održana je glavna rasprava po prijavi Dejana Zejnule protiv lekarke operatera hitne medicinske pomoći. Lekarki je stavljeno na teret izmedju ostalog, što nije poslala ekipu nakon prvog poziva koji je bio upućen 19. 04. 2020. godine u 11:50. Sudsko veće je u prvostepenom postupku lekrku oslobodilo odgovornosti. Da vidimo na koji je način Sudsko veće cenilo činjenice i izjave, kao i samo obrazloženje.

Dakle, utvrđeno je: Srušila se, povratila je-povraća, nije krvarila iz sadržaja za povraćanje, jedva priča-mumla, jedna retka stolica, nesvestica i pao joj je pritisak, bez gušenja, bez bolova, nema snage da priča...

Da li se i koliko razlikuju činjenice, pokazuje slika i sam fono zapis.

FONO ZAPIS SA OPISANIM SIMPTOMIMA

Navod da se odjednom srušila, zamenjen je sa "srušila se", navod da je obliva hladan znoj je zanemaren iako je hladno preznojavanje potencijalno životno ugrožavajuće stanje. Takođe, zanemareno je da je rečeno da ima normalan pritisak, da je zatečena kako "leži dole" i da je jedva povraćena umivanjem...

S obzirom da predsednik sudskog veća nije dozvolio da se koristi indeks urgentnog zbrinjavanja uz navode:

"Da se ograničimo i držimo običnih a ne medicinskih izraza, poštujem indeks i sudsko veće će ga uzeti u obzir, ali ga vi ne možete tumačiti". 

Od samog početka je glavni dokaz skrajnut u stranu.

Dakle, nije dozvoljeno i onemogučeno je da se ukaže na indeks urgentnog zbrinjavanja po kome rade operateri u hitnoj pomoći Beograd, a u obrazloženju odluke se ne primećuje da ga je veće uzelo u obzir. Ali pre nego što pređemo na indeks, s obzirom da će mnogi reći da je to samo protokol koji nije obavezujući, istaći ću veštačenje Sudsko medicinskog odbora Medicinskog fakultetea u Kragujevcu iz 2012. godine, u kojoj je veštačeno postupanje lekarke operatera u kome je između ostalog utvrđeno da je bilo: 

"neophodno da se dežurni lekar operater koji prima pozive strogo pridržava predviđenih protokola i uputstava..."

Dakle, lekar je u obavezi da se pridržava protokola i uputstava, ali taj argument nije mogao da se koristi od strane pritužioca! Ono na šta je ukazivano od početka je da su dati simptomi morali biti dovoljni da se pošalje ekipa nakon prvog poziva, posebno jer u indeksu urgentnog zbrinjavanja spadaju u prvi red hitnosti, kao i da sam tok razgovora za koji je zadužen lekar-operater, nije vodjen u skladu sa tim protokolom i nisu postavljena ispravna pitanja već je pogrešnim pitanjima tok razgovora otišao u pogrešnom smeru. Umesto da posumnja na recidiv plućne embolije, lekarki je zaparalo uši da supruga sedi na wc šolji, i ceo tok razgovora se zasnivao na utvrđivanju da li ima problema sa stolicom ili je pao pritisak. Na ovo sam želeo da ukažem, ali kao što sam napisao, onemogućen sam od predsednika Sudskog veća.

Indeks urgentnog zbrinjavanja navodi između ostalog na koji način treba postavljati pitanja, i tu se ukazuje da se pozivaoc pita da opiše način disanja, da opipa puls, da li bolesnik može da pomera ruke i noge, da li je bezvoljan... Evo par stranica gde se mogu videti simptomi iz prvog stepena hitnosti, kao i dodatna pitanja za pozivaoca.

Nakon konstatacije istražnog sudije da je lekarka uputila pitanje u razgovoru da li se pacijent guši, istaknuto je da ja kao laik gušenje doživljavam kao borbu za vazduh, a da je ogromna razlika izmedju plitkog disanja i gušenja, što se vidi i u indeksu urgentnog zbrinjavanja, i što lekari početnici znaju, ovaj detalj nije uzet kao činjenica i pored dokaza - Indeksa urgentnog zbrinjavanja.

Ali šta je uzeto onda kao činjenica? 

Lekarka tokom saslušanja iznosi određene tvrdnje koje sudsko veće prihvata kao činjenice, bez i jednog dokaza, a videćemo posle da su tvrdnje netačne. U svom obrazloženju, sudsko veće navodi sledeće:

"Analizirajući navode oštećenog da je dr. zanemarila informaciju koju je od njega dobila da se supruga pre 2,5 godine hospitalno lečila od embolije pluća, a to se može zaključiti iz toga što u prvom razgovoru nije upućeno ni jedno pitanje u vezi isključivanja ponovne embolije, a u drugom razgovoru je pitala koliko pacijentkinja ima godina i da li se do tad lečila, Sudsko veće je utvrdilo sledeće činjenice:

"- U prvom tel. razgovoru doktorka je postavljala pitanja o simptomima i tegobama koje je imala pacijentkinja bez ikakvog sugerisanja bilo kakve bolesti, te se iz tog razloga ne može govoriti o zanemarivanju bolesti od koje se pacijentkinja lečila, a takodje u drugom razgovoru koji je usledio pola sata nakon prvog, u situaciji kada doktorka kao operater se javlja i na druge pozive, a s obzirom da je bilo vanredno stanje i policijski čas zbog kovida, i da ih je bilo više nego uobičajeno, činjenica da je pitala da li se do tada lečila, ne može se smatrati zanemarivanjem informacije iz prvog razgovora već namerom da oštećeni da odgovor na njeno postavljeno pitanje, a istovremeno se nije moglo očekivati od doktorke da je odmah imala u vidu sve detalje prethodnog razgovora."

Ovde sudsko veće, bez i jednog dokaza prihvata navode lekarke da je obim posla bio povećan, i to ističe u obrazloženju, iako zvanični podaci "Batuta" govore da je i broj intervencija i broj poziva prvog reda hitnosti za 2020. godinu manji u odnosu na tri prethodne godine!? Primera radi, broj intervencija u 2020.godini je bio 76.912, dok je u 2019. broj intervencija 86.241, broj poziva prvog reda hitnosti u 2020. godini je bio 5890 u odnosu na 7843 poziva u 2019. godini.  

U obrazloženju je, kako se navodi, Sudsko veće stalo na stanovište da je postupanje bilo u skladu sa protokolom (iako protokol niko nije utvrdio koji je i kakav) u okolnostima policijskog časa i otežavajućih okolnosti usled povećanog broja poziva?!

Ovakvo obrazloženje, a imajući u vidu podatak o stvarnom broju poziva, pokazuje da je cilj Sudskog veća bio da opravda postupke lekarke, a ne da utvrdi činjenice.

Kako se navodi da se nije moglo očekivati od doktroke da je odmah imala u vidu sve detalje prethodnog razgovora, da proverimo šta se spominje u drugom razgovoru...

Dakle, nije se moglo očekivati od lekarke da se seti najbitnijeg detalja 30 minuta nakon prvog razgovora, ali to što se seća da nemamo aparat za pritisak, da joj nije merena temperatura, da je imala stolicu, da je povraćala i da ima 42 godine je sasvim normalno i očekivano da upamti. Sve što je navedeno u prvom razgovoru su simptomi i određeni detalji, a jedini mogući uzrok svega je embolija, koje se eto, lekarka nije mogla setiti u tom trenutnku. 

Kako navodi Sudsko veće dalje:

" Takođe, u žalbi se navodi da je supruga imala "iznenadni i vidljiv napad" koji je Sudsko veće utvrdilo da nigde nije naveo, kao ni termin "malaksalost" koji takođe nigde nije naveden".

S obzirom da je sudsko veće na početku konstatovalo da ja nemam potrebno znanje da tumačim indeks i da se moram držati običnih, a ne medicinskih izraza, onda se ne može ni očekivati da u razgovoru koristim gore navedene termine "iznenadni i vidljiv napad" i "malaksalost".

Kako se može čuti u prvom razgovoru je rečeno:

"Odjednom se srušila, jedva sam je povratio" i dalje u nastavku razgovora "Ja sam sedeo tu sa detetom spremao doručak, samo sam je čuo na vratima da nešto mumla, prišao sam, tražila je da je umijem, ležala je dole, umio sam je, podigao, otišla je u kupatilo, sedi tamo na wc šolji povraća non stop, ne može da..."

Za mene je ovo događaj koji se desio iznenada i neočekivano, vidljiv je, pogotovo ako se pored navoda da se odjednom srušila, jedva povraćena, ležala dole, povraća non stop (što je inače znak regurgitacije, ali doktorka nije dopustila da završim rečenicu), kasnije vidi da mumla, a da je icrpljena govori navod o tome da ne može ni sa wc šolje da ustane. Inače, iznenadan i vidljiv napad praćen malaksalošću je prvi stepen hitnosti takođe, ali očigledno da se Sudsko veće iz petinih žila potrudilo da sve činjenice ili izvrne ili zanemari. I za kraj jedan od više nego očigledan pokušaj izvrtanja činjenica.

„Dr.  je u svojoj odbrani tokom postupka potvrdila da je obavila dva telefonska razgovorasa suprugom sada preminule pacijentkinje i jedan razgovor nakon nastupelog letalnog ishoda pacijenta. Ističe da radi na takvoj poziciji u hitnoj pomoći i ima takvu dužnost da procenjuje stanje na osnovu podataka koje dobije od pozivaoca, ne može da postavlja sugestivna pitanja. Ona je neko ko treba da pita sve o stanju i na osnovu dobijenih podataka da reaguje...............Ističe da u svom prvom razgovoru ni na koji način nije suprugu sugerisala, već je primila k znanju: da je imala pre 2,5 godine emboliju pluća, pitala je da li je pod nekom terapijom, rečeno joj je da se „ona sada ni od čega ne leči“, imala je podatak da je otišla u kupatilo, da nema nikakvih bolova, da se ne guši, da nema bolova u grudima i stomaku, i sve ovo je shvatila kao kolaps...“

Lekarka nije primila k znanju:

„da je imala pre 2,5 godine emboliju pluća i pitala da li je pod nekom terapijom, rečeno je da se ona sada ni od čega ne leči, imala je podatak da je otišla u kupatilo...“

što potvrdjuje i sam transkript razgovora. Naime, lekarka tek posle minut konverzacije izgovara:

„Jel imate aparat da joj izmerite pritisak, jel se ona leči od nečega?“

Dakle, lekarka nije pitala za terapiju, već da li se ona leči od nečega, i to nakon duže konverzacije što samo potvrdjuje da je zanemarila da je u prvoj rečenici data informacija da se supruga lečila od embolije. Da nije zanemarila tu informaciju, ne bi postavila pitanje „jel se leči od nečega“? Dakle, lekarka nije pitala da li je pod nekom terapijom već jel se ne leči ni od čega. Sudsko veće je pogrešno upisalo pitanje, i na osnovu pogrešno upisanog pitanja cenilo da li je doktorka zanemarila informaciju o emboliji ili nije. Velika je razlika kada nakon informacije o emboliji, pitate sagovornika da li koristi neku terapiju, kako je sudsko veće želelo da predstavi, ili nakon informacije o emboliji vodite dužu konverzaciju nakon čega pitate jel se ona leči od nečega? Upravo ovako postavljeno pitanje „jel se ona leči od nečega“ ukazuje da doktorka nije obratila pažnju na početku razgovora i apsolutno je zanemarila činjenicu o datoj informaciji da je supruga preležala emboliju. Doktorka u drugom razgovoru izgovara:

„Dobro, koliko godina ste rekli, 42. Jel inače do sada se ništa nije lečila?“

Gde nakon odgovora da je rečeno još u prvom razgovoru da je imala emboiliju pre dve i po godine, doktorka pita:

„Dobro, a sada u medjuvremenu ne pije ništa od terapije, sve je obustavljeno, ne pije nikakav farin, nešto ne?“

Da lekarka nije zanemarila informaciju o emboliji, već prilikom prvog razgovora bi postavila ovo pitanje. 

Ispod se može jasno videti sve navedeno:

DRUGI RAZGOVOR

PRVI RAZGOVOR

Doktorka navodi da je posumnjala na kolaps, ali i kolaps je stanje na koju se šalje ekipa hitne pomoći, a imajući u vidu informaciju da se odjednom srušila, jedva povraćenoj svest umivanjem, sa informacijom o preležanoj emboliji, lekrka je morala, ako je već sumnjala na kolaps, da kao uzrok kolapsa posumnja na recidiv plućne embolije. Kolaps je stanje koje ima svoj uzrok. Ovo samo potvrđuje navode da lekarka nije ni registrovala prilikom prvog poziva da je supruga imala emboliju. 

Takodje doktorica sa tolikim iskustvom je morala da pretpostavi da sa ranijom dijagnozom embolije pluća postoji velika verovatnoća da se isti dogadjaj ponovi i nikako nije mogla putem telefona da ustanovi bez prethodne dijagnostike da li je pacijentkinji potrebna hospitalizacija ili produžena terapija od strane kućnog lečenja, bez obzira na njeno radno iskustvo.

I za kraj jedna veoma zabrinjavajuća izjava koju je Sudsko veće prihvatilo kaoo činjenicu:

„Osporavajući navode supruga da nije htela da pošalje kola, objašnjava da na žalost nema uvid u to gde su ekipe, koja je i gde je. Napominje da to što je, posle drugog poziva, ekipa stigla za 3 minuta, može da znači da je ekipa bila negde po pozivu u blizini, što je splet okolnosti i što ne znači da bi ekipa posle prvog poziva tako brzo stigla. Posle drugog razgovora izdala je nalog za kola i označila kao žuti + poziv, zato što su ti pozivi u vreme vanredne situacije bili obeleženi tako, a svi pozivi za kovid kao crveni pozivi. Usmeno je napomenula da se pošalje prva slobodna ekipa.

Takodje radi boljeg razumevanja rada i postupanja operatera službe hitne pomoći, a što nije bilo poznato u ranijim fazama postupka, na pitanje predsednika sudskog veća dr. je objasnila protokol rada na sledeći način: u call centru su svi lekari u istoj sobi prostoriji i ona kao lekar ima svoj kompjuter koji je povezan sa telefonskom linijom. Kada primi poziv, ti podaci se automatski prosledjuju za sto dispečara i načelnici, koji čitaju tegobe i simptome iz primljenog poziva zatim odlučuju kada i koja ekipa ide i kojom brzinom, jer znaju gde je najbliža ekipa. Ona uopšte ne zna gde su ekipe i ko je najbliži i koliko je ko blizu, što znači da o brzini slanja vozila ne odlučuje ona, već načelnik i dispečar smene.“

Ovi navodi lekarke su prihvaćeni od strane sudskog veća kao činjenice, iako ne postoji ni jedan dokument koji bi potvrdio ove navode. Ono što ja znam jeste da nisu postojala uputstva koja bi samo kovid označavala kao crveni poziv, pogotovo što bi to značilo kršenje člana 6. Zakona o pravima pacijenta koje garantuje pravo na pružanje zdravstvene zaštite bez diskriminaije, i samo prihvatanje ovog navoda je skandalozno jer sudsko veće prihvata mogućnost da su nekovid pacijenti bili obeležavani „žuto +“ što je drugi stepen hitnosti i na taj način diskriminisani. Na lekarskom izveštaju koji je u spisama predmeta priložen, zaokružen je kao stepen hitnosti II (drugi stepen). Ipak, sudsko veće kasnije u svom obrazloženju na strani 8, upisuje:

„U drugom telefonskom razgovoru, nakon pola sata od prvog poziva............daje nalog za intervenciju ekipe na terenu, označavajući poziv kao „žuti +“ i po protokolu i organizaciji rada hitne pomoći, poziv se odmah prosledjuje dispečaru....“

Iako ne postoji ni jedan dokaz o „žutom +“ pozivu, kao ni o protokolu i organizaciji rada hitne pomoći, već postoji lekarski izveštaj gde je upisan drugi stepen hitnosti (nije 2+ ni žuti +), sudsko veće ovo prihvata kao činjenicu. Ne postoji ni dokaz da je usmeno rečeno da se ekipa pošalje odmah, ali je to od strane sudskog veća prihvaćeno kao činjenica. Ovo samo pokazuje da je sudsko veće i pre razmatranja činjenica iznetih na glavnoj raspravi, rešeno da opravda postupke dr. prihvatajući svaki navod koji je dr. iznela, a za koji ne postoji dokument koji bi to potvrdio, već naprotiv, postoji lekarski izveštaj gde je zaokružen drugi stepen hitnosti.

 Takodje, ovde se navodi „kada primi poziv, ti podaci se automatski prosledjuju za sto...“ Primljen poziv u ovom slučaju ne znači javljanje na telefon već prijem za intervenciju. Ovo je u obrazloženju napisano tako da se tumači da na svako javljanje na telefon i upisivanje datih tegoba, dispečar i načelnica imaju uvid u upisane simptome, što ne odgovara istini. Primljen poziv koji se prosledjuje dispečaru podrazumeva da je lekar operater primio poziv da pošalje ekipu, dok se u slučajevima ne slanja ekipe poziv ne vodi kao primljen. 

Da li ovo inače znači da su nekovid pacijenti bili zapostavljeni i diskriminisani? Koji su to "ti pozivi u vreme vanredne situacije bili obeleženi tako"?

Svi navodi koje je lekarka iznela, prihvaćeni su kao tačni bez i jednog dokumenta, Sudsko veće je samo dalo zaključak da se nije moglo očekivati od lekarke da se seti detalja prvog poziva, iako se doktorka seća nebitnih detalja, ali bolesti koja je životno ugrožavajuća i koja može u kratkom roku da izazove smrt se ne može odmah setiti. Ceni da je bio povećan obim posla bez i jednog dokaza o tome, a postoje zvanični izveštaji Batuta da je broj intervencija i poziva prvog reda hitnosti daleko manji nego za tri godine unazad...

Posle ovakve odluke prvostepenog suda časti LKB, a posebno ovakvog obrazloženja zasnovanog na netačnim činjenicama i nedoslednom primenom materijalnog prava, jedno je sigurno. U Srbiji je istina najskuplja, a ni životi građana nisu dovoljno velika cena da bi se do nje došlo. Ili je moral i obraz akademski obrazovanih dotakao samo dno?

Predsednik "Pokreta pravo na život - Meri"

Dejan Zejnula